Hrabro Drvo i Devojka sa polja zelenih što ne zna gde je sad….
(romantičan ton scene a ujedno i naslov ove priče)
Druže, znaš ti gde je ona,” reče Vila Zemlja, “ali si se uplašio. I to je u redu… svi se nečeg plaše. To ti je ta lekcija. Da se ne beži – nego prođe. Samo tako dolazimo do celovitosti.”
Zastane, pa ga pogleda pravo u oči.
“Sad kad si prošao kroz taj strah… kako se osećaš? Slobodno?”
Zatim, kao da mu šapnu kao neku tajnu:
“Strah je ubica uma. Može da bude tvoj prijatelj, ali i najveći neprijatelj. Zavisi kako ga dočekaš i koliko mu dozvoliš da bude tu. Priznaj da ga imaš. Prođi kroz njega. Jer kada strah nestane… ostaneš samo ti. Samo ti.”
Nasmejala se tiho, kao da već zna da zna.
“Ionako većina naših strahova nisu stvarni. To su samo projektovane senke, programi koji su zalutali iz tuđih priča. A ti možeš da ih vidiš drugačije. Možda čak i kao – priliku za rast.”
Zavlada tišina u stanici. Zvuk sata, otkucaj starog poda pod njegovim stopalima.
“Svaki put kad savladaš jedan strah – prelaziš nivo. Nema kraja. Samo sledeća verzija tebe.”
Zatim mu šapnu:
“Tvoja Devojka sa polja zelenih – MAYA – možda i nije stvarna. Možda smo je izmislili… da bi ti stekao Hrabrost Života. Ili da bi krenuo na Put Heroja. Šta ti lepše zvuči?”
Zastane.
“A pitaš se… ‘Ko smo to mi?’” nakrivi glavu.
“Ni mi ne postojimo. Nas si ti izmislio. Nema ničeg van tebe. Sam si ovde, na celom svetu.”
Nasmejala se nežno, s rupicama u obrazima i očima koje su ličile na mahovinu kad sunce padne pod pravim uglom.
“Ceo svet koji vidiš oko sebe je refleksija tvojih stanja, misli i emocija. Sve što voliš i sve što mrziš. Svi padovi, svi uspesi – tvoji su. Sve ljubavi. Svi ratovi. Sve si to ti.”
Zatvori oči na tren, pa reče:
“Ali dobro… možda preterujem za početak. Vidim da si zbunjen. Ipak, znam da znaš ovo. Samo se praviš da ne znaš.”
Otvorila je oči i pitala nežno:
“Da li ima smisla ovo sto pričam?”
Hrabro Drvo (inače Bogdan, junak naše priče) ostade da je gleda u neverici.
“Gospodjo jel se Vi meni obraćate? Ma o čemu pričaš ženo, kako misliš izmislio sam?
“Ja mora da sanjam” pomislio je… “Ko je ova budala u čudnoj haljini kao da je iz Gospodara prstenova, i kako zna bilo šta o meni? Ustvari i ne zna ništa nego priča gluposti….jedino…Otkud zna za pesmu koju sam pevao u sebi?
Možda je pandurka, pomisli on pošto je u policijskoj stanici. Mada nikad nisam video ovako lepu pandurku, ali sad ćemo i to da vidimo. “
I tako nastavi naše Hrabro Drvo da razmislja i projektuje svoje davno naučene programe i paranoje na celu ovu situaciju.
“Jel i ti čekaš za pasoš? Jel znaš zašto čekamo ovako dugo a nema nikog sem nas?” upita on Vilu Zemlju u nameri da malo pročačka sta zapravo hoće ova žena i ko je poslao da ga provocira.
“Meni ne treba pasoš, ja sam Vila Zemlja, putujem kad hoću i gde hoću, čak i u druge svetove i dimenzije, mogu da putujem i kroz vreme. Došla sam sada i ovde da razgovaram sa tobom.
Vidim da se menjaš ali da si zbunjen”.
“Majko mila”, pomisli Hrabro Drvo, “ova je luda, nema dalje. Ma sto posto sam pevušio pa je čula i sad mi se nakačila, budala. Daj bar da ubijem vreme dok čekam ovde….nema žive duše u stanici a čekam…idem da pitam nekog šta se dešava.
Ustade on i ode do jedne od kancelarija…
“Gospodine Bogdane Slavenski tu mi je vaš pasoš ali ne mogu da ga izdam. PAO JE SISTEM, strpite se malo. Dzaba što vas je Ignjat poslao, sad vam ne može pomoći ni Bog Otac! Šta Vam nije jasno…Ne znam kad će da proradi, nisam ja Baba Vanga.” Uputi ga ljubazna službenica zvanično.
Au brate, upao sam na brod ludaka. Koji me đavo terão da se vraćam u Srbiju, ništa se nije promenilo, ljubazne službenice i ludaci koji šetaju po hodnicima. Pomisli Hrabro drvo a pogled mu se zaustavi na Vili Zemlji koja mu se obrati…
“Kad padne sistem, tu je Majka Priroda” nasmeja se Vila Zamlja “Hoćeš da se vratimo u to veče kad ste se sreli pre par dana? Ajde, daj mi ruku, ovo ništa ne boli, možda te uhvati samo vrtoglavica.”
I tako se naše Hrabro Drvo teleportovalo sve sa Vilom Zemljom u to veče kad je sreo nju posle toliko godina na godišnjici mature.
Osećao se kao da ga je nešto usisalo i dalje je držao Vilu Zemlju za ruku i u nekom polusvesnom stanju hipnotisan posmatrao…
Nastavak scene: Restoran, godišnjica mature
Maya je ušla odlučno, sa osmehom. I nije se okrenula prema njemu, iako ga je odmah spazila kako stoji sa razrednim, čaša u ruci, taj njegov uzdržani izraz lica— isti kao nekad. Isti kao onda kad ništa nije rekao.
Okrenula je glavu u drugu stranu, kao da ga nije ni videla, i produžila pravo ka zidu sa foto-pozadinom. Neko ju je već pozvao da se slika. I dalje se smeškala. Ali sada za objektiv.
Kada je završila, krenula je ka njemu. Nije imala tremu — samo neku čudnu lakoću u koraku. Zagrlila je razrednog kao da su stari saborci, a njemu, njemu je pružila ruku.
„Ćao,“ rekla je jednostavno, ali uz osmeh.
On je delić sekunde gledao tu ruku, razmišljao, možda čak pomerio rame, kao da će ipak da je zagrli — ali nije. Samo je prihvatio stisak i klimnuo glavom.
„Ćao,“ izgovorio je.
Sudbina, šala sudbine, ili ko zna šta je već bilo zaslužno, dovela ih je do istog stola. Seli su jedno preko puta drugog. Ona je već ušla u razgovor sa nekom bivšom drugaricom, a on je naručio još jedno piće.
Ubrzo je razredni, malo pod gasom i uvek duhovit, počeo da je zadirkuje zbog nekih starih vremena.
„Maya Vuković, uvek si bila buntovnica, još od prve godine srednje. Sećam se, nisi htela da pišeš pismeni sastav o proleću, rekla si: ‘Ne mogu da pišem i govorim kad je nepotrebno i samo reda radi’.“
„Pa jeste,“ odgovorila je kroz smeh.
„Mogla si bar da napišeš nešto, a ne da mi predaš praznu vežbanku.“
„Jesam nešto napisala — napisala sam ‘Ovo je moje proleće ćutanja’.“
Smeh za stolom.
On se nadovezao, sa osmehom u glasu:
„Pusti je, profesore, to je bio početak njenog književnog bunta. Danas se to zove autentičnost.“
Ona ga je pogledala preko stola, prvi put pravo i bez štita.
„Kako znaš da to nisam napisala zbog tebe?“
On se zatekao. Nije bio siguran da li se šali.
„Nisam znao da sam bio toliko inspirativan,“ odgovori, pokušavajući da se sakrije iza ironije.
„Nisi bio. Ali si bio prisutan. I to je nekad gore.“
Opet smeh za stolom, ali među njima je već počelo nešto da se topi. Ili da tinja.
NJEGOVE MISLI — U TRENUTKU SUSRETA
Eto je…
Ne gleda me. Zna da sam ovde, ali neće da pokaže. Uvek je umela da sakrije ono važno. Ili da ga samo pretvori u nešto neuhvatljivo.
I sada ide prema meni. Srce mi nije lupalo ovako još od… ne znam ni kad. Koja je ovo glupost, bre. Odrastao čovek, dete kod kuće, žena… a ovde se prevrće u stomaku zbog nečije ruke.
Pruža ruku. Samo ruku. Hladno? Ne. Smireno. Puno toga u tom pogledu, i ništa što možeš da uhvatiš. Ruka. Da li da je zagrlim? Ne. Ne ovde. Ne sad. Biće previše.
Zagrlila je razrednog — njega uvek zagrli. Mene ne. Ne mogu da je krivim.
Seli smo. Naravno da smo za istim stolom. Naravno da sedimo jedno naspram drugog. Univerzum se šali, i uvek ima odličan smisao za tajming. K’o da me tera da pogledam to što već godinama pokušavam da ne vidim.
Razredni se smeje, zadirkuje je… I ona se smeje. Taj njen smeh. Kao da zagrli prostor. Zaboravio sam taj osećaj. Ili sam mislio da sam zaboravio. Sad mi se vratio u kosti.
Dobacujem nešto u njenu odbranu, pokušavam da zvučim duhovito. I uspeva, ali nisam siguran da se smejemo istom. Nema veze, važno je da vidim osmeh.
Mislio sam da dođem na sat vremena da ispoštujem, prošli put sam bio odsutan, ali ne idem nigde. Mozda se makar zabavim, posle sto godina osećam neki život u sebi.
Znam šta ću, poručiću pesmu, pa nek ide sve….
“Konobar, daj još jedno piće…ma daj celu flašu”
Restoran. Posmatrački sto. Vila Zemlja & Hrabro Drvo.
„To si ti, znaš?“ reče Vila Zemlja, dok mu pokazuje na samog sebe kako sedi za stolom, čaša u ruci, pogleda napetog, ali glasa staloženog.
„Znam, ali kako…ovo je san“ odgovori on, još uvek malo šašav od teleportacije odnosno vanvremenske i vanprostorne sklopke.
„Onda znaš i šta osećaš?“
„Ne znam… Valjda me pogodilo. Osmeh, lakoća. Kako nije oklevala. Ušla je kao da me nema.“
„Ali…Jesi videla kako mi je pružila ruku? Kao nekom taksisti!“
Vila Zemlja (nagne se ka njemu):
„A ti si hteo šta — da ti skoči u naručje posle dve decenije i vikne ‘uzmi me !?“
Hrabro Drvo:
„Pa ne baš… al’ mogla je bar da trepne.“
Vila (smeši se i pije iz čaše nepostojećeg vina):
„Trepnula je”
Hrabro Drvo:
„Video bih, znaš kako ona trepće, pogledaj te oči! Bre ona kad trepće to se nekako čuje…Znači to je to? Kraj filma?“
Vila Zemlja (namigne):
„Još nisi stigao ni do zapleta, junače. Pravi film počinje tek kad prestaneš da misliš da znaš šta ti se desilo.“
Hrabro Drvo: Nije ti loše ovo kad gledaš kao posmatrač. Nekako mi je lakše da skapiram i bolje vidim. Kao da sam u pozorištu.
Vila Zemlja: To ti je jedan od trikova Alhemičara, tako možeš da menjaš stvarnost i sve situacije u svakom trenutku.
Samo je potrebno da se setiš da se odaljiš dok se nesto desava, nesto sto želiš izmeniš, na primer kada osetiš strah ili neku drugu emociju. Uključi unutrašnjeg posmatrača, promeni odnos prema situaciji.
Kako kaže Dostojevski – Unutrašnji posmatrač vlada situacijom!
Možda si čuo za Lucidne snove. E pa, recimo da svi živimo u jednom. Probaj to tako da shvatiš gospodine Bogdane Slavenski.
U isto vreme u paralelnom Univerzumu Devojka sa polja zelenih što ne znam gde je sad (Maya, isto junak naše priče) obuva patike i odlazi u šumu, tamo će naći neki odgovor ili makar mir, potpuno je zbunjena i plaši se.
“Jel realno da mi se ovo desi baš sad, uopšte mi ovo ne treba, jeste mi lepo ali brate…Potpuno me preplavilo, kao da je neko otvorio neku kutiju iz podruma za koju sam zaboravila i da postoji, ma čak nisam ni znala šta ima unutra.”
“Macika” obrati se ona normalno, mački Luni, idem da šetam da malo razbistrim, ne znam tačno ni šta se desilo, ni ko je kogą poljubio, kako je uopšte došlo do toga….Mayooo kao da imas 15 godina, saberi se!”
“Maaauuu” uzvrati joj Luna i …leže na leđa, pružajući šape kao da kaže: “Idi, idi, ali da znaš – sve ću da pratim.”
Maya ide stazom kroz šumu i pažnja joj ostaje na jednom drvetu, pitaće njega. U glavi, rojevi misli: fragmenti pogleda, dodira, jednog trenutka koji nije bio planiran, ali se desio… i sad ne zna šta s tim da radi.
Scena: Šuma, Maya, Vila Zemlja i disanje 5-5-10
Kako je već naučila od Vile Zemlje da je sve povezano i da priroda nema projekcije, predrasude i ne osuđuje već samo pravi protok postjećeg.
MAYA (u sebi, tiho, dodirujući drvo):
Da li sam ja umislila…? Ili se zaista nešto desilo među nama?
Šta ako sam projektovala…?
Ali… moje telo zna. Probudilo se. Osetilo. I još uvek oseća.
Drvo ćuti, jer zaboga, drveće ne priča…
Maya se odalji i sede na klupu da diše i tako umiri misli, 5,5,10. Udah, zadržava dah i izdah. Uradila je 10 ciklusa i taman se malo iznivelisala, Kad ono…
Vila ZEMLJA (glas iza nje):
„Pitaš drvo, a znaš da već znaš. Kako sam te učila?
Ljubav je koncentrisana kinetička energija, najjača sila u prirodi.
Kada se spoje dve duše koje vibriraju na istoj frekvenciji, stvara se energetsko polje koje nadilazi prostor, vreme i logiku.
To nije romantika – to je rezonanca, memorija duše i zakon Univerzuma na delu. “
U tom trenutku PING! Začula se poruka na Mayinom telefonu.
Maya: Evo ga Bogdan! Kako drvo radi, bez greške :).
Kaže, čita horoskop svaki dan, traži neki znak. Hm, ajde dobro kao neki razlog za javljanje, ustvari misli na mene svih ovih dana :)
Kad smo već kod horoskopa, daj mi stvarno da pogledamo one naše brojeve i zvezde šta kažu za celu ovu situaciju, da ne kažem koncentrisanu kinetičku energiju (ahahahhaha).
Vila ZEMLJA:
Može, samo da znaš ja sam do sad bila sa njim u restoranu, ustvari on je u policijskoj stanici čeka za pasoš, morala sam da srušim taj njihov sistem, pa sam ga teleportovala unazad da malo i on razbistri, mada prvi put mu je da ovo radi i pola ne razume.
Znaš kako si se ti prvi put zbunila kad sam te uhvatila za ruku i odvela u drugi svet.
“Izvini, ja sam přírodní talenat za letenje kroz vreme i prostor, i sama si mi to odmah řekla. Da sam prirodno rodjeni LETAČ. A i on je muško, oni su nekako pravolinijski po prirodi. Mada ko zna možda uhvati nit pa se poveže, sad mu je prilika.
Znam da dolaziš kad smo mi spremni da primimo znanje i hvala ti!” Maya zagrli Vilu Zemlju
HOROSKOP, BROJEVI, Karmička dugovanja i Čovek sa Viskom
Vila Zemlja:
Dakle, šta kazu zvezde! Oboje ste Konji i to je odlično, to znaš, a znaš i da u Kini izbegavaju da im se ćerke rađaju u godini Konja, očajni su kad se to desi, jer te ćerke nisu za udaju. Više su da budu letači, istraživači i borci za kosmičku pravdu.
Maya: Jbg, mora neko i to da bude. Ne moramo svi da budemo u braku i služimo mužu, mi služimo Narodu.
Nemamo mi vremena ni za šta što nema Kosmičke pretenzije. He he :)
Mada ne bi bilo loše da nas neko voli, podrži i prihvati takve kakvi smo…
A da….šla sam kod Nikole, onog sa viskom pre neki dan. Malo da mi otvori čakre i tako to… Zapravo dan pre godišnjice mature, i zamisli desi se ovo sa Hrabrim drvetom. Ne da me opravio, nego sevam! ahahah
Majka Zemlja: Vidi, oboje ste rođeni u subotu, sto znaci da imate neki talenat, dar od boga. Ti nosiš KUA broj 2 a on 4, u zbiru ste 6, odlično, Ovo je sudbinska veza od Boga, Neba, Vise Sile, kako ti drago. Kroz vise reinkarnacija, Zivota ste zajedno i cim ste se videli, Prepoznali ste se.
Duse se secaju. Duzni ste jedno drugom Vreme, Odgovore, Podrsku, Ljubav, sta god…. Dug mora da se vrati. Vracacete ga i u Ovom zivotu. Ko kome? Zavisi od odnosa elemenata.
E sad da vidim ko je kome øvde dužan…ti si Zemlja a on Drvo, znači ti njemu duguješ nešto.
Gledaj da u ovom krugu budeš fer, inace, eto njega opet.
“A možda ja hoću da on dođe opet “ nasmeja se bezobrazno Maya.
“Šalim se, ajde, daću sve od sebe da budem zlatna. Ne znam samo šta sam dužna, to još nismo otkrili”
Majka Zemlja: Ne vidim ni ja sada, ali otvoriće nam se već neka tema, mada naslućujem, ali ajde i sa tobom malo da se vratim na tu proslavu mature, hoćeš?
Ja kao da nigde ne izlazim pa se provodim na toj vašoj maturi evo treći put se vraćam hahahahha.”
“Ajde,čekaj, evo još jedne poruke, kaže hoće da se vidimo. Sad mi malo lakše da kažem da, pošto dug mora da se vrati a i radi me ta kinetička sila hahha.
Ne ne, biću obazriva, on ima ženu, uopšte ne želim da budem razlog nečije patnje, pogotovo kad su žene u pitanju. Sigurna sam da je neka ok osoba. Ma kakva god da je, neću sutra da me bude sramota da pogledam nekog u oči. “ pomalo tužno reče Maya…
U tom trenutku Vila Zemlja je uhvati za ruku i stvoriše se u restoranu.
RESTORAN, MAYA i TVRĐAVA
Vila ZEMLJA I Maya sede u ćošku i smeju se…naravno nevidljive za ostatak gostiju.
“Dodji molim te da čujes ovaj naš razgovor” Povuče ona Vilu Zemlju za ruku i stvoriše se njih dve za stolom sa Hrabrim Drvetom i Devojkom sa polja zelenih što ne znam gde je sad.
Situacija između ovo dvoje se već zagrejala i Devojka sa polja zelenih nekako pokuša da vrati razgovor u realnost
“Imas sina čula sam i zenu? Razredni te baš spominjao prošli put na proslavi…”
“Imam sina, ide u osnovnu školu, sad ću da ti pokažem sliku, jel liči na mene?”
A žena? Baš se slobodno ponašaš za nekog ko je zauzet / upita ga Maya i pomisli, Brate nije valjda i on upao u kliše kao većina frajera u gradu, oženjen sam kao momak živim. Nemoguće, uvek se nekako izdvajao od drugih….
“Pa mi smo dugo zajedno, njegova majka i ja, ali nemamo više taj odnos…više smo kao drugari, ta neka strast se ugasila..otkud znam, živimo kao cimeri. “
Jel realno da sam čula ovu rečenicu opet, i to od njega!?!?!? Pomisli Maya.
Pa ovo je iz priručnika za gradske švalere, nek neko kaže ovim muškarcima da je to bedno….Ajoj, pa da se ne znamo ceo život svašta bi mu rekla. Pa čoveče kad bi ti znao koliko se ja jedno sad osećam samo što sam ovo čula. Blam. Šta bi ti žena sad rekla da te čuje Majkę ti…koja je poenta ove izjave, jel ovo neka važna informacija da ti sa nekim živiš ko cimer, u prevodu imate seks jednom godišnje, misliš sad ja ću da ti nadoknadim to što ti fali, šta god da je….ili biće mi lakše sa tom informacijom da budem sa tobom.
Auuuuu, odoh malo napolje da iskuliram.
Maya se pokupi i ode kao do toaleta, naślą je napolju neke prijatelje i ubacila se u priču sa njima…
Vila Zemlja: Pa dobro, dobila si odgovor koji te uznemirio, vidim. Ali i ti si učestvovala, potrebno je dvoje da se nešto desi. Kako je ovo ustvari počelo?
“Ma on je poručio pesmu, i eto, mislim da je tako počelo, ili već kad sam ušla, osetila sam neke žmarce u telu čim sam ga spazila. ALI PESMA, DEVOJKA sa polja zelenih…ko još sluša to??? Pa ja! Al da niko ne zna, ahahahah. To je jedna od onih pesama za koju me blam da kažem da mi se svidja pa slušam sama u kolima, i eto on poruči, i ja se istopila, ili sam ja umislila da je on to uradio. “
Vila Zemlja: Mayo, mogla si da se okrenes i odeš ako ti ne odgovara, tebi se on dopao eto baš takav zauzet i nedostupan. Možeš da imaš muškarca kog poželiš u ovoj sali, u ovom gradu, državi i univerzumu. Gde god se pojaviš nekome se svidiš. Zašto ovako?
Maya: Ne znam, možda sam ja ustvari nedostupna.
Vila Zemlja:
Ti si nedostupna! Razumeš, ovo sve ostalo ti je bulšit, cela ta priča.
Napravila si ceo zamak i prelepe tvrđave oko sebe. Napravila si zamke u koje nema ko upao nije i sad se pitas šta se desilo.
Sakrila si sve igračke od drugih pa sad ni sama ne možes da ih nađeš a kamoli sa nekim da ih podeliš.
Maya: Pa kad su uzimali moje igracke bez pitanja pa čak i na silu, razbijali ih i lomili. Rekla sam, neće ih više niko videti pa ni ja. Sakriću ih i zazidaću ih, pa da vidim ko će da se usudi!
I tako se rasplaka nasa Maya kao malo dete te poče da razmišlja zašto je zatvorila srce, ko je povredio, ko je uzimao na silu, ko nije bio tu da je zaštiti….
“Hajde da se vratimo, mislim da sam videla dovoljno za danas” Zamolila je Maya Vilu Zemlju i sklupčala se kod nje u krilo spremna za let.
“Ajmo Majčice, priključiću te ovih dana na Golden Teacher-a mislim da je vreme da ga opet posetiš, krenuo je neki novi nivo pa da malo to raspetljaš i posložiš. Sve je dobro, znaš to.” Zagrli je Vila Zemlja i poleteše nazad.
SUSRET, ŠUMA I DETLIĆ
Hrabro Drvo je stajalo hrabro ispred Mayine zgrade i čekalo da sidje Devojka sa polja zelenih sto ne zna gde je sad…
Evo je…kako bih je poljubio i zagrlio jako….samo jednom, Bože, daj samo malo da me mine želja…Što je sve tako komplikovano sa ovim ženama.
“Gde si, hoćemo do šume da prošetamo, ima tamo kafić sa pogledom pa mozemo i na kafu” zacrvkuta Maya
“Gde god ti kažeš, ovo je tvoj kraj, ajde da mi pokažeš tu tvoju šumu gde pričaš sa drvećem, he he.
Ej daaa, imao sam neverovatan san pre neki dań, pričao sam są nekim vilama i putovao kroz vreme, skroz u tvom fazonu. Utičeš na mene i kad spavam! “
Naravno naše Hrabro Drvo je vraćeno u stvarnost kroz san, bilo bi mu previše da mu sad otkrijemo da iluzija i stvarnost nisu suprotnosti, već nijanse iste svesti.
“Ovo je moje drvo” pokaza mu Maya naizgled sasvim obično drvo na raskrsnici nekih šumskih putića.
“Ima nešto po sebi, šta je to?” pogleda Bogdan u male žute čaurice koje su bile načičkane po drvetu
“To su čaure od gusenica, odatle su izašli leptiri, nema ih toliko na drugom drveću okolo, to sam primetila juče. Ovo naše drvo je drvo transformacije, vidiš kako nam život ostavlja znakove na putu, samo treba neko da ih primeti” Pogleda ga Maya značajno i nastavi dalje u šumu…
“Sad pričaš ko ova žena iz mog sna, ne mogu da kažem da baš sve razumem šta pričate vas dve:” Nasmeja se naše Hrabro Drvo ali nastavi u nadi da će mu Maya malo razjasniti. Nešto tu ima, ali nije sasvim siguran šta.
“Pa prolaziš kroz neku transformaciju u životu, a i ja isto. Eto, nije mnogo komplikovano. Gledala sam i tvoje zvezde i brojeve i one isto kažu. Ti si Drvo ja sam Zemlja, to su nam elementi iz prirode. Pošto sam ja Zemlja treba nešto tebi Drvetu da dam, da bi postao celovit, ne znam baš tačno šta….Jel sad razumeš malo?”
“Treba nešto da mi daš!? Možda ja imam neku ideju šta je to…” Nasmeja se Bogdan i stade ispred nje spreman da je poljubi “ Možda da mi daš jedan poljubac? “ Privi se on potpuno uz Mayu u zagrljaj.
Maya se sledila i ukopala u zemlju, kao da nije razmišljala o tome ceo dan a sad ne sme ni da mrdne.
“Nije to, saberi se Bogdane :) .” Samo je spustila glavu…ali je ostala tu dovoljno da oseti
“Stvarno si vestică Mayo, kako misliš ți și Zemlja, pa ova žena iz mog sna se zvala Vila Zemlja” Nasmeja se Bogdan malo da opusti situaciju…
“Jedan san iz detinjstva koji se ostvario, da budem veštica :)
Ajmo na kafu, postaje opasna ova šuma, ko zna kakve tajne sve krije :) “.
Imam osećaj da mi nije rekao sve, nešto stoji neizgovoreno. Pustiću sad to, ako treba saznaću. Pomisli Maya i krenu da ga uhvati za ruku i povede ka kafiću ali se zaustavila…nastaviše bez reči i sedoše u kafić sa pogledom.
“Mi smo svi bili malo zaljubljeni u tebe u nekom trenutku, u školi, znaš” Izusti Bogdan pomalo ponosan na sebe.
Pa šta je to kao neko kolektivno priznanje? :))) Ispred grupe građana. Hhahahaha, bože kako sam duhovita. Pomisli Maya i pogleda Bogdana ipak zadovoljno jer je čula nešto lepo što nije očekivala.
“Dobro ja sam bio, nekoliko puta, onako pomalo, kad te vidim…ali nisam ništa smeo da uradim. Lakse mi je bilo da se potučem sa celim 4/2 nego da tebe pozovem da se vidimo posle škole.” Nasmeši joj se Bogdan i na trenutak je nastala neka neprijatna tišina…
“Sećam se, jednom si se potukao sa Milošem iz Mašinca, dolazila je policija, ali razredni se izborio da te ne izbace iz škole. Baš je car razredni, često sam ga viđala u kraju dok se nisam sad preselila. Spomene te ponekad, kaže “Kako je naš Bogdan uspeo u belom svetu.” Znaš kako on voli da se ispriča sa svima i sve živo pamti….
Čula sam da imas lanac nekih hotela, vidi nasla sam članak u novinama o tebi”.
Maya ozbiljno čita:
Bogdan Slavenski je stvorio prepoznatljiv brend prostora — svaki njegov hotel ili restoran je iskustvo, a ne samo mesto. Spoj arhitekture, umetnosti, gastronomije, mirisa i nauke. Radi sa najboljima iz sveta dizajna, putuje po celom svetu, ima ukusa, stila i moć da oseti šta tržište želi pre nego što to tržište zna.
Citat sa recepcije iz jednog od njegovih hotela:
“Talenat je poput strelca koji pogađa metu nedosežnu za druge, genije je poput strelca koji pogađa metu nevidljivu za druge.”
Vidim, sačuvao si moju svesku sa citatima i pesmama koju mi nikad nisi vratio :).
Bogdan: To mi je jedan od omiljenih projekata, u Tokiju, Hotel of Presence.
Imao sam ceo tim neuronaučnika, gurua i umetnika koji je radio na ideji jednog Japanskog kreativca, Mikaa Usujija.
To je hotel prisutnosti, svaka soba je posebno dizajnirana tako da te vraća u sadašnji trenutak, na neki nežan i suptilan način, ma ja se i ne razumem u te stvari ali video sam da je to sada neki trend, ispitao tržište i pokidali smo projekat.
Po Mikaovoj teoriji razmisljanje o prošlosti uvodi čoveka u stagnaciju i tugu a opsedanje oko budućnosti u anksioznost. Pa bi trebalo da budemo što više prisutni u sadasnjem trenutku, i sve bude top :) Veruj mi i sam obožavam tu da boravim, bolje sam raspoložen, bolji mi je fokus i nekako sam produktivan.
Naravno da sam se setio odmah tebe i tvoje sveske, pomislio sam Mayi bi se baš svideo ovaj hotel.
A svesku sam izgubio na jednom od putovanja, govorio sam uvek svima da je moja, da ne moram da objašnjavam…
Bio sam u Amsterdamu na nekom projektu i od tad sveske više nema….
Ma pusti sad to, Mayo, ti se meni sviđaš, eto i ne znam ni šta dalje ni kako…eto samo znam da mi se svidjas.
Neću ništa da ti obećavam, neću da te ubeđujem… Samo sam hteo da ti kažem. Jer nisam rekao kad je trebalo. Glupo bi bilo da opet ćutim.”
“Ma dalje ništa Bogdane, jesi normalan :)
Nemam nameru da sedim na klupi za rezervne igrače. Sviđaš se i ti meni ali ne treba mi ta komplikacija u životu a i na šta bi sve to ličilo…nije fer da lažeš nekoga sa kim živiš godinama, pa valjda ste i prijatelji…
Bolje da ne nastavljamo dalje, nešto smo se zaneli ono veče, jbg.“
Bogdan se nasmeja, ali ne poslovno, nego nekako iskreno, pomalo zbunjen i detinje poražen.
“Dobro Mayo, onda nećemo, razumem sve. Ali mogu makar ponekad da te vidim?”
“Jel čuješ detlića kako kucka u drvo?” TUP TUP, TUP začu se iz šume…
“Kako li je drvetu što mu neko kopa po stablu i granama, Deluje uznemirujuće ali zapravo… detlić jede crve koji jedu drvo…tako se i ja ponekad osećam kad krenem da kopam po svojim i tuđim glavama, kao detlić…jel možeš da se povežeš? Ti si ipak drvo Bogdane, možda me razumeš…”
Samo nešto kenjam, a tako bih ga polljubila, samo jednom i zagrlila jako…
Tako se završio njihov susret ali nakon nekoliko dana desio se i drugi, naši junaci su još uvek osećali kinetičku silu privlačenja te se u skladu sa tim dalje razvijala situacija. Maya je poželela da Bogdan dođe u njen novi stan ali kao prijatelj, jer tako su se dogovorili, da će od sada biti prijatelji.
POKLON I ODLAGANJE
Bogdan je stajao pred Mayinim vratima s poklonom u rukama. Lice mu je bilo mirno, ali u očima su mu titrale neizgovorene misli. Držao je bistu gorile — masivnu, crnu, sjajnih očiju, nalik njegovim. Izgledala je snažno, dominantno, kao neka skulptura iz muškog sveta moći.
Maya ga je pogledala začuđeno kad joj je pružio poklon.
„Za tebe,” rekao je, pomalo nesigurno. „Ne znam zašto… ali podsetila me na tebe… da ne budeš bez muškarca u kući.” pokušao je da napravi šalu.
Mada vidim ja da si se ti ovde baš uklopila u ovaj stan i sama, svidja mi se ovaj polukružni balkon u staklu. Baš je dobar vajb ovde kod tebe! Možda da staviš Gorilu ovde da ima pogled sa balkona :).”
“Mislim da bi Goksi, tako ću da ga zovem, gorila Goksi, više voleo da gleda mene nego grad :) A u taj prostor planiram da stavim GONG, pa kad zasviram ima dobro da vajbuje ceo kraj a ne samo moj stan. Možda čak odvajbuje i do tebe :) tvoje naselje je tačno preko puta, vidiš tamo preko reke.”
Primila je bistu u ruke i nekako je bila ganuta ovim zaštitničkim aktom i opet počela da se preplavljuje…ali tek tada je osvestila — čoveče, gorila nema ruke. I dalje impozantna, ali bez mogućnosti da deluje. Bespomoćna, zarobljena u svojoj tišini.
Na trenutak se sve oko njih zaustavilo.
„Hvala na poklonu,” rekla je tiho, gledajući u tu figuru koja je, sasvim slučajno, rekla više nego on sam. Muškarac bez mogućnosti da uradi bilo šta.
„Znaš,” nastavila je…gorila je snažna životinja. Instinktivna. Dobro je imati mušku ruku u kući da se ne lažemo….Ipak, ova tvoja… ne može ništa, osim da me nadgleda :) . Ne može da zagrli, da zaštiti, da stvori, ekser da zakuca… Samo, gleda. Evo gledaćemo se :).”
On je ćutao i nasmešio se.
I onda — titraj u vazduhu. Kao da je ogledalo stvarnosti načas zadrhtalo. Pojavila se Vila Zemlja, tiha i moćna. Nije dolazila da govori, već da probudi.
Prišla je Bogdanu i dotakla mu čelo.
Sve je potamnelo.
BUĐENJE
Bogdan se trznuo iz sna. Srce mu je tuklo, telo bilo vrelo, znoj se lepio za posteljinu.
„Bogdane, ti goriš! Buncaš u snu” čuo je glas kraj sebe. Žena ga je gledala zabrinuto i stavljala mu hladnu oblogu na čelo.
Hteo je da joj kaže nešto. Da joj ispriča. Umesto toga samo je izustio:
“Zvezdana… donesi mi, molim te, čašu vode i neki lek. Treba da idem na godišnjicu mature. Obećao sam razrednom.”
„Ljubavi, gde ćeš takav? Lezi. Razumeće i drugari i razredni. Evo sad ću da ti upalim TV, stiže čaj.“
Zvezdana je uzela daljinski i pritisnula dugme. Ekran je zasvetleo.
Na ekranu zasvetlela — Maya.
Mirna, smeje se, sedi u emisiji kao gost.
Ispod njenog imena piše: “Maya Vuković – psiholog i instruktorka joge.”
Govori nešto, o disanju, o vraćanju sebi. Kamera zumira njen pogled.
Bogdan se ukopava. Ne zna da li sanja i dalje.
„Znaš…“ reče Zvezdana dok sipa čaj, ne skidajući pogled s TV-a,
„…već neko vreme razmišljam da krenem na jogu.“
Bogdan ne odgovara. Samo gleda u ekran.
Ruka mu klizi do noćnog stočića.
Pored šolje sa čajem — bista gorile. Masivna. Bez ruku. Gleda i Gorila…
Nešto u Bogdanu počinje da se pomera, treperi, pulsira.
Ne zna da li ima groznicu ili buđenje.
Voditeljka:
Maya, za kraj — možete li ukratko da objasnite našim gledaocima šta je to “Put Heroja”, koji se sve češće spominje u kontekstu ličnog razvoja?
Maya (uz osmeh, pomalo ironično):
Krenula sam da pronađem ljubav prema sebi — a naišla na sopstvene granice.
Nije baš praktično… ali ispostavilo se da su baš one — mapa.
To je u stvari vežba iz bivanja onoga što jesi, bez straha da ćeš nešto ili nekog izgubiti.
Jer, realno, mnogo je gore kad izgubiš sebe.
A ključ svega je prolazak kroz strah.
Strah je ubica uma. Ali i kapija rasta, ako prođeš kroz njega.
Voditeljka:
Znači… srećan kraj?
Maya:
Više kao — srećan kontinuitet. Kraj ne postoji. Samo sledeći nivo. 😊
