(romantičan ton scene a ujedno i naslov ove priče) Druže, znaš ti gde je ona,” reče Vila Zemlja, “ali si se uplašio. I to je u redu… svi se nečeg plaše. To ti je ta lekcija. Da se ne beži – nego prođe. Samo tako dolazimo do celovitosti.” Zastane, pa ga pogleda pravo u oči. “Sad kad si prošao kroz taj strah… kako se osećaš? Slobodno?” Zatim, kao da mu šapnu kao neku tajnu: “Strah je ubica uma. Može da bude tvoj prijatelj, ali i najveći neprijatelj. Zavisi kako ga dočekaš i koliko mu dozvoliš da bude tu. Priznaj da ga imaš. Prođi kroz njega. Jer kada strah nestane… ostaneš…